Te no­ći, 8. mar­ta 1942, svi smo bi­li na oku­pu u ku­ći, ka­zu­je da­lje Ra­do­mir Stan­kov Ra­du­lo­vić u svom sje­ća­nju na tra­ge­di­ju ko­ja je te no­ći za­de­si­la nje­go­vu po­ro­di­cu.
–Bi­lo se već uve­li­ko smr­klo i bi­la je po­sta­vlje­na ve­če­ra kad su tro­ji­ca s pu­ška­ma na go­tovs ru­pi­la na vra­ta, go­to­vo ih iz­va­li­še iz šar­ki:
–Ko je ka­pe­tan Ra­du­lo­vić? – pi­ta je­dan.
–Ja sam ka­pe­tan Ra­du­lo­vić! – usta­de moj otac.
Ja sam u tom tre­nut­ku su­nuo po­red njih na vra­ta; shva­tio sam šta se spre­ma i po­žu­rio da oba­vi­je­stim ro­đa­ke. Oko ku­će su če­ka­le tri-če­ti­ri za­sje­de, na­li­je­tao sam na njih, vi­ka­li su na me­ne da sta­nem, ali se ja ni­je­sam za­u­sta­vljao, ni­ti su uspje­li da me uhva­te i za­dr­že.
Dža­ba sam žu­rio i ri­zi­ko­vao, pri­je ne­go što sam ja sti­gao do ro­đa­ka, u ku­ći je sve bi­lo go­to­vo.
Po­sli­je mi is­pri­ča­li ka­ko je bi­lo. Ne­zvan­ci ocu re­kli da mo­ra da kre­ne sa nji­ma u štab. On im od­go­vo­rio da na ta­kvoj ka­ra­mluč­noj no­ći ne­će ni­kud iz ku­će, a kad sva­ne, do­ći će sam. Ni­je bi­lo mno­go ubje­đi­va­nja – oni od­mah pu­ca­li. Već od pr­vog puc­nja uga­si­la se lam­pa i u mra­ku je na­stao pa­kao...
Na zi­du, u vi­si­ni oče­ve gla­ve, osta­la su če­ti­ri zr­ni­šta, tra­go­vi če­ti­ri met­ka, od ko­jih ga je je­dan po­go­dio u vi­li­cu, a zr­no je iza­šlo na po­ti­ljak – bi­ja­še mu i šaj­ka­ča pro­bi­je­na na po­tilj­ku...
Đed Spa­so­je je sje­dio iza špo­re­ta i, iako mu je bi­la već osam­de­set i še­sta go­di­na, ona­ko go­lo­ruk je sko­čio i uhva­tio se u ko­štac sa jed­nim od dže­la­ta. Po­ko­sio ga je ra­fal – imao je se­dam pro­strel­nih ra­na u pred­je­lu sto­ma­ka, ali ipak ni­je od­mah klo­nuo, u po­lu­mra­ku je iz­nad već mr­tvog si­na Stan­ka gla­sno za­le­le­kao, a on­da se sru­šio na po­ste­lju po­red ko­je je Stan­ko pao. Iz­dah­nuo je tek is­pred zo­re...
U op­štem me­te­žu – ja ni­kad ni­je­sam sa­znao ka­ko – naj­sta­ri­ja mi se­stra Mi­lo­sa­va je sa­ču­va­la pri­seb­nost: da li je do­gra­bi­la đe­dov pi­štolj ili pu­šku – u ku­ći je bio je­dan pre­kra­će­ni ka­ra­bin – tek pu­ca­la je pri­bra­no i na pra­gu ubi­la jed­nog od na­pa­da­ča, dru­go­ga ra­ni­la, a tre­ći je po mra­ku uspio da umak­ne na­po­lje...
Sju­tra­dan po zo­ri ku­ća je op­ko­lje­na – bi­lo je, mi­slim, vi­še od pe­de­set voj­ni­ka jer su se, iz­gle­da, pla­ši­li da bi na­ši ro­đa­ci mo­gli pru­ži­ti ot­por. Po­ni­je­še tog po­gi­nu­log par­ti­za­na i za­pri­je­ti­še da se otac mi i đed ne smi­ju sa­hra­ni­ti u gro­blju ne­go tu na ima­nju, a me­ne i se­stre mi Mi­lo­sa­vu i Lju­bi­cu od­ve­do­še u Gor­nje Po­lje u za­tvor – osta­li smo jed­no de­set da­na.
Kad su me­ne do­ve­li na sa­slu­ša­nje, pi­ta­ju ko je po­bio par­ti­za­ne. Ja ve­lim – đed, a Ra­do­je Da­kić Br­ko ka­že: ma ka­kav đed, taj da je imao oruž­je pri ru­ci, ka­kav je ju­nak bio, ni­je­dan ži­vu gla­vu iz ku­će ne bi iz­nio.
Jed­ne no­ći, tri-če­ti­ri da­na ka­sni­je, do­đe pa­tro­la u za­tvor i je­dan pi­ta ko­je je sta­ri­ja šćer ka­pe­ta­na Ra­du­lo­vi­ća. Mi­lo­sa­va se ja­vi i kre­nu da se obla­či i obu­va, a taj ve­li da ne tre­ba, ne­će da­le­ko.
(Sju­tra: OSTAO ŠI­RO­KI TRAG )

Dže­la­ti

Ra­do­mir Ra­du­lo­vić tvr­di da se par­ti­zan ko­jeg je ubi­la nje­go­va se­stra zvao Mi­jat Bu­la­to­vić i da je taj ubio nje­go­vog oca Stan­ka, a da je u pa­tro­li bio i Vo­jo Mi­ju­ško­vić, ko­jeg je Mi­lo­sa­va ra­ni­la na pra­gu ku­će, i još je­dan, ko­ji je uma­kao bez ra­ne. Nje­go­va se­stra Lju­bi­ca, me­đu­tim, tvr­di da se glav­ni dže­lat, ko­jeg je ubi­la Mi­lo­sa­va, zvao Jo­zo Vu­ji­čić, da je Bu­la­to­vi­ća ra­ni­la, a da je Mi­ju­ško­vić uspio da po­bjeg­ne bez ra­ne.

Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

Kon­fi­ska­ci­ja

Po­sli­je tra­ge­di­je ko­ja se de­si­la u na­šoj ku­ći, po­sli­je ubi­stva đe­da i oca i stri­je­lja­nja se­stre Mi­lo­sa­ve, ve­li Ra­do­mir Ra­du­lo­vić, kon­fi­sko­va­li su nam 40 ova­ca, šest kra­va i ko­nja. Da­li su nam za utje­hu po­tvr­du na ko­joj je pi­sa­lo da je imo­vi­na od­u­ze­ta „uni­šte­nim na­rod­nim ne­pri­ja­te­lji­ma Spa­so­ju i Stan­ku Ra­du­lo­vi­ću“. Osta­vi­li su nam sa­mo šest ova­ca i kra­vu...